PRESS RELEASE

Београд, 7.јун 2008.године

5.јуна 2008.године у оквиру званичне посете Федеративној Републици Немачкој Председник Руске Федерације Дмитриј Медведев је састао са представницима немачких политичких, парламентарних и друштвених кругова и одржао је пред њима следећи говор:

Поштовани даме и господо, колеге!

Ја бих вас замолио да имате мало стрпљења, зато што имам релативно дугачак говор, али надам се да неће он бити сасвим досадан.

Захвалан сам вама на могућности да говорим пред представницима политичких и друштвених кругова Немачке. Овде се налазе људи, који су повезани са годинама сарадње са Русијом. Они, чија лична иницијатива, пословни квалитети, стваралачки пројекти развијају дух партнерства и сарадње између наших држава и народа.

У многоме захваљујући заправо вашим напорима наши контакти имају данас толико богати, редовни и широки карактер. Очекујем да ће моја прва посета ФРН у својству Председника Руске Федерације допринети њиховом даљем расту и јачању.

Русија и Немачка су две европске земље, које су прошле кроз компликована историјска искушења. И корак по корак јачајући узајамно поверење, они су приказале заиста уникантан пример за Европу, у многоме су одредили атмосферу раста поверења на целом европском континенту.

Без обзира на трагедије два светска рата, успели смо да дефинитивно решимо сложени задатак историјског помирења. И не само због захтева времена. Одлучујућу улогу су одиграли општеевропске вредности и идеали хуманизма, који су неотуђиви део културе Русије и уједињене Немачке. Слажем се са мојим колегом вицеканслером Штајнмајером да су руско-немачки односи у великој мери односи руско-европски.

Данас многи постављају питање, која политика треба да се очекује од Русије. Више пута сам морао да одговарам на то питање. Одмах ћу рећи: у међународним пословима као и унутар земље ми ћемо пре свега настојати на владавини права, на поштовању свим државама – пре свега, водећим државама – међународног правног поретка. Ово је ван сумње кључни услов за подржавање могућности управе светског развоја. И од посебне је важности то сада, када уместо вештачке биополарности долази природнији полицентрични међународни систем са ослоном на Уједињене Нације.

Њени оснивачи, оснивачи ОУН, доста тога су предвидели. И у свом основу ОУН је једна компетентна организација за сарадњу на основу равноправности. Хтео бих одмах да нагласим да ми немамо другу, и највероватније нећемо ни имати у најближој будућности. И покушаји да се Организација уједињених нација замени са „ексклузивним форматима“ (а понекад то се предлаже) имали бих најштетније последице за садашњи светски поредак.

Разуме се да Организација мора да се модернизује да би адекватно одражавала реалности савременог мултиполарног света. Због тога и говори се о неопходности реформе Савета безбедности на основу формирања шире сагласности држава-чланица УН. И ми ценимо тежњу Немачке ка проналажењу компромисних формула, а не оних, које би делили Организацију Уједињених нација по том питању.

Будући светски поредак ја директно повезан са судбином Европе, целог евроатлантског региона, а значи – и са судбином целе европске цивилизације.

Убеђен сам да неће проблеме Европе бити решене све док не буде постигнут њен идентитет, природно јединство свих њених интегралних делова, укључујући и Руску Федерацију. Зато што, скинувши совјетски систем и одрекнувши се његове рестаурације у одређени историјски период Русија је утемељила основе формирања државе потпуно компатибилне са осталом деом Европе – да будем прецизнији, са оним најбољим што представља заједничко наслеђе европске цивилизације.

Ако користити сликовити језик Џона Ле Каре, Русије се данас „вратила из хлада“ – вратила се након скоро столећа изолације и самоизолације. И сада се она активно враћа у глобалну политику и економику, и то са свим својим природним, финансијским и интелектуалним ресурсима и могућностима.

Русија рачуна на иновације. У условима чврстих макроекономских показатеља, високог нивоа финансијске, социјалне и политичке стабилности за озбиљне играче на европском и светском тржишту се отварају нове перспективе за сигурне и модерне инвестиције.

Наш је данас циљ не само квалитетни успон економике, него и трансформација целе социјалне структуре друштва, укључујући подршку брзо растуће средње класе. Само она може да постане чврст ослонац за развој демократије и стабилног развоја у целини.

Данас се јасно цртају контуре наше нове и дугорочне економске политике, у чијој је основи пуновредна, свестрана модернизација кључних грана индустрије и инфраструктуре. У суштини ради се о технолошкој револуцији и ту је један од наших безусловних приоритета: тај приоритет је сарадња са европским државама у тој сфери.

Још једном ћу се зауставити на тим питањима. Али једна ствар је очигледна: слободно тржиште и отвореност за спољни свет гарантују неповратност наших промена.

Као резултат завршетка „хладног рата“ дошло је до услова за успостављање истинито равноправне сарадње између Русије, Европске уније и Северне Америке као трима гранама европске цивилизације.

Убеђен сам да атлантизам као једини принцип себе је савладао – сада треба да се ради о јединству целог евроатлантског простора: од Ванкувера до Владивостока. Сам живот сугерише заправо овакву формулу сарадње.

Али ако говоримо о изградњи усмерених у будућност односа између држава Европе, данас узнемирава тренд бирљивог и политизованог приступа нашој заједничкој историји.

И по томе, по мом мишљењу, треба да се воде поштене нормалне научне расправе. Тако очигледно се потцењује значај руско-немачког помирења. Није овај фактор од мањег значаја за мирну будућност Европе од помирења, рецимо, између Француске и Немачке.

Посебно је неопходно схватити до чега доводе маргинализација и изолација држава, кројисање зона са различитом степеном безбедности, одрицање стварања обштерегионалног система колективне безбедности. А све ово, нажалост, данас је присутно у Европи.

Не смемо такође дозволити себи да се нама одузима заједничко духовно-морално добро, које јесте велика Победа над фашизмом. Не сме заборавити да у материјалној култури Европе, која се успела сачувати током рата – вишемилијонске жртве народа Совјетског Савеза, других европских народа.

Хајдемо пажљиво да видимо, шта сада имамо у Европи. Тешко је избегнути закључка да њена садашња архитектура има на себи отисак идеологије, наслеђене из прошлости. Чини се да би испољавати новопронађено јединство морала једна организација као што је ОЕБС. Али то се њој не дозвољава: не даје се њој да се она претвори у пуновредну општерегионалну структуру.

И није ствар само у недовршености њеног институционалног развоја – сметају друге структуре, испрограмиране на репродукцију блоковске политике.

Ни НАТО никако не може да постигне нови смисао свог постојања. Данас њега покушавају да нађу на основу глобализације мисије алијансе, између осталог, и на штету прерогатива УН, о чему сам већ говорио, и то на рачун привлачења нових чланица. Али очигледно је да то не решава постављени задатак.

Говори се о могућности размене даљег ширења НАТОа на Исток са „још нечим“. Мислим да су то илузије. Убеђен сам да ће наши односи са алијансом у том случају бити једноставно пољуљани, битно покварени на дуже време. Јасно је да неће бити конфронтације. Али ће бити јако висока цена питања. То ће нанети јако озбиљну штету.

Тешко је пронаћи други пример подударања коренитих интереса безбедности између Русије и НАТОа, као што је Авганистан. Ми већ активно помажемо нашим партнерима, који раде у тој земљи. На самиту Русија-НАТО у Букурешту ми смо направили један важан корак напред кад смо се договорили о копненом транзиту невојних терета кроз територију Руске Федерације. Завршавамо посао око коришћења наше војно-транспортне авијације. Русија повећава могућности припреме кадрова за афганске антинаркотичке и противтерористичке структуре. Ево где треба радити.

Све је ово од велике важности за испуњење задатака, постављених у име међународне заједнице Саветом Безбедности УН. Да ли треба да се ставља пред искушења та сарадња ради блоковске инерције?

Убеђен сам да без отвореног и поштеног рашчишћавања свих забринутости, које данас имамо, нећемо напредовати у стварању заиста велике Европе. И ако наши претходници су успели да у условима „хладног рата“ разраде Хелсиншки завршни акт (као правни основ, уз пут, европског поретка, који је упркос свему испитан временом), зашто не бисмо направили следећи корак? А то заправо значи да разрадимо и закључимо правно обавезујући Уговор о европској безбедности. Његове стране би могле да буду и постојеће на евроатлантском простору организације.

Уз пут, у прошлости већ је било таквих покушаја. Довољно је да се сетимо Пакта Бриана-Келога из 1928. године. Али он тада није успео да проради и поделио је тужну судбину Лиге нација. У савременим условима, када нико не жели рат у Европи и када сви смо научили искуство ХХ. столећа, такав уговор има пуно шанси.

Могло би да се ради о регионалном пакту, који би се ослањао, наравно, на принципе Повеље УН и унео бих дефинитивну јасноћу у значај фактора силе у односима унутар евроатлантске заједнице. У комплексу би се решавала питања неподељености безбедности и проблема контроле наоружања у Европи, који толико све забрињавају.

Предлажем да размислимо и о идеји општеевропског самита, на којом би могао да се покрене процес разраде таквог уговора. Али важно је да би све државе – апсолутно све државе Европе – учествовале у њему у свом националном својству, да би оставиле блоковске и друге групне разлоге иза врата. У томе би почетна тачка за све мора да буде оно што се зове „чисти“ национални интереси, који нису изопачени са неким идеолошким разлозима.

Основно, по мом мишљењу, је у томе да без уштеде војних трошкова нећемо пронаћи ресурсе, који су неопходне за ефикасан одговор на реалне изазове као што су незаконита имиграција, промена климе и глобално сиромаштво.

То се уопште не решава уз помоћ силе – њима се неопходно бавити на извору њиховог стварања, улазећи у оне проблеме, које стварају наведене претње.

Уз пут, то је и глобална прехрамбена криза, која дотиче данас не само материјално постојање људи, него и питање морала, када се са ништавном енергетском ефикасношћу троше на гориво прехрамбене културе.

То је и енергетска безбедност, која не може да се обезбеди без колективних напора свих учесника енергетског ланца.

Заправо Русија је почела ту причу на самиту „Велике осморице“ у Санкт-Петерсбургу. Али ми морамо да идемо даље, ослањајући се на принципе, које смо тада усагласили. Спремни смо да радимо са Европском унијом око стварања механизма ранијег спречавања у сфери енергетике, наравно, уз учешће транзитних земаља.

Спремни смо да размотримо и могућност стварања међународних конзорцијума, који би постали оператери транзитних цевовода уз учешће компанија Русије, Европске уније и транзитних држава. Уз пут, то и јесте она узајамна повезаност, о којом говоримо у Европи и у глобализирајућем свету уопште.

Осим продуктивног рада око изградње општеевропске стратегије морамо да заједно напредујемо у делу иновационог пробоја, рекао бих, у правцу заједничког технолошког простора.

Европске интеграције не могу и не смеју да се зауставе на обали Балтике или на источноевропским границама, и побољшање узајамних инвестиција у областима високих технологија јесте неопходан корак.

Јединствена Европа је објективно заинтересована у ширењу обима и квалитета руских инвестиција. Ми ћемо озбиљно подржати компаније, које су спремни да на један цивилизовани начин извозе капитал, да се баве заједничком организацијом нове перспективне производње. Већ има примера такве успешне сарадње чак и у осетљивим областима, као што су нуклеарна енергетика, космичка делатност, авијација, транспортна машиноградња.

Међутим данас постоји неоправдано на са економске, ни са политичке тачке гледишта ограничење на руске инвестиције у европска предузећа и пројекте. Истовремено ми се трудимо да изградимо јасна правила игре, да створимо максимално повољни режим за стране предузетнике, који развијају овакву високотехнолошку производњу код нас. Желели бисмо да такав приступ деле наши партнери у Европи.

Поштовани даме и господо, Русији није потребан хаос и неодређеност у савременом свету. Ми немамо никаквих интереса, које би требало да се обезбеђују на толико изопачен начин.

Често се чују позиви Москви на суздржаност. Суздржаност мора да буде код свих, да би се зауставила ескалација по сваком питању, да се прекине погрешан круг једностраних корака и реакције на те кораке. Да се одрекне покушаја форсирања развоја догађаја и спровођења политике већ свршеног чина. За почетак не би било лоше да се једноставно узме пауза и да се види, где смо доспели и у шта се удубљујемо, ради се о Косову, ширењу НАТО или противракетној одбрани.

Јако је симптоматично и то да се текуће несугласице са Русијом тумаче од стране многих на Западу са ставова да се једноставно треба привући руске приступе западним. Али нама не треба да нас „грле“ на такав начин. Треба да тражимо заједничка решења. У неким случајевима нама једноставно говоре: немојте да будите бодљикави, пркосни у међународним пословима, а проблеми демократског развоја и поштовања људских права су само производ, ми ћемо на то затворити очи. И наводе примере других земаља, према којима се баш тако понашају, и којима то одговара.

Али хтео бих да вам кажем да нама то не одговара. Пре свега зато што ми сами сматрамо људска права за базну фундаменталну вредност. И она не смеју ни за што да буду мењана. И зато смо отворени за миран, поштен разговор на било које теме на основу узајамности.

У вези са тим хтео бих још једном да подвучем руску и европску демократију уједињују заједничке корење. И ми поседујемо једини комплет, заједничке правне изворе: то су римско, германско, француско право. Већ сам више пута говорио да је демократија увек исторична и национална по својој природи. Тако и ми имамо заједничку историју и јединствене хуманитарне вредности. И то је основ размишљања, који нама данас омогућава да говоримо не само на једном правном или пословном језику, него, надам се и на језику политичком.

Поштоване колеге, у вези са горе изнетим сматрам за важно да се детаљније посветим још једном блоку питања, која су повезана са развојем руског политичког система. То сада изазива интересовање, вероватно, то је нормално.

Али понекад ту постоји недостатак схватања, а понекад и једноставно изопачено мишљење о томе, како се код нас одвијају те процесе.

Дајемо огроман значај усавршавању политичког система и развоју институција цивилног друштва.

На почетку неколико речи о формирању зрелог и делотворног партијског система. Такав задатак је постојао од самог почетка демократских промена у нашој земљи. И у томе смо прошли, треба признати, један компликовани пут: од великог броја ситних странака „на један дан“, странака једне особе све до стварања великих, озбиљних и уопште одговорних партијских организација.

Наравно, тај процес још није завршен. Када говоримо о партијској изградњи, заборављамо да у многим земљама, између осталог и у Немачкој, на те процесе су биле потрошене деценије. Ми се тиме бавимо само десет година, само толико. Али оптимизам даје барем то, што два сазива Државне Думе, нашег парламента, већ четири странке заступају тамо своје бираче.

Огромну улогу у изградњи стабилног и предвидљивог партијског система је имала обнова закона о изборима. Пре свега ради се о изборима на основу партијских спискова и о довољно високим захтевима, цензуса за странке, које претендују на гласови бирача. То је било урађено свесно, само да би се ојачао партијски систем у нашој земљи, да он не би се распршивао.

То су били не само оправдани, него и по мом мишљењу неопходни кораци. И они наравно одговарали и нашем виђењу, и међународним вредностима, потребама руског политичког система.

Подршка невладиних организација је и даље наш безусловни приоритет. Вама је познато да велики део тих организација до 2006. године се углавном финансирао из иностранства. Не верујем, да би нека развијена западна земља могла да дозволи такво тотално улагање спољних капитала у свој „трећи сектор“. Зато смо донели одлуку о издвајању сопствених средстава ради подржавања руских структура друштва. Та одлука је била закономерна. И сада сваке године ми трошимо све више и више пара на подржавање такве врсте невладиних организација, између осталог на рачун државног буџета. Не могу а да не кажем о успешном раду Друштвене коморе. Живот је доказао њену траженост. То је једна структура, која у суштини ствара основ за развој друштва у целини.

Јако смо заинтересовани за стварање што више невладиних организација, које се баве питањима локалне самоуправе, јачањем толеранције и међунационалне слоге.

Јако позитивну улогу има међуконфесионални дијалог, који се одвија непрекидно. Уз пут, током задњих година пет пута повећао се број регистрованих сада код нас верских савеза.

Али ми разумемо да питања међунационалних компликација почела су да добијају глобални карактер. Она су постала апсолутно реалан постојећи проблем за многе европске земље. Мислим да нама треба ујединити напоре ради разраде заједничких приступа решавању таквих сложених задатака.

Сада неколико речи о још једном јако актуелном за данас питању – питању, везаним за медије, њихову слободу. Потпуно се слажем да слобода медија захтева заштиту – заштиту у оквиру законодавства, Пре неколико година таква заштита је била потребна од директног подјармљивања медија од стране приватних компанија, а сада – од административног апарата различитог нивоа.

Али гледајући увелико – и данас сам заправо разматрао то са госпођом Федералном канслером – ми смо већ на прагу потпуне слободе медија: сада мислим не на Русију, мислим на ситуацију уопште у свету, коју ће њима обезбедити технолошки процес и пре свега незауставно растуће могућности глобалне мреже Интернет. Навешћу само један пример. 2000. године број корисника Интернета у Русији износио је само око три милиона људи. Прошле године то су већ били 30-35 милиона људи – у суштини, сваки трећи-четврти Рус. И према речима стручњака та динамика биће у наглом порасту.

Таква ситуација гура у први план већ не само идеју слободе медија, зато што таква слобода данас већ је загарантована савременим технологијама, и нико не може их превазићи, него проблем очувања у том општем информационом простору моралних и културних вредности. Није тај задатак толико и само национални, него и општеевропски и светски. И, уз пут, ово је један од озбиљних изазова за целу цивилизацију.

Поштовани даме и господо, планови дугорочног развоја Русије, њеног места у Европи и свету већ су се више пута разматрали и разматраће се уз ваше учешће, између осталог и на Економском форуму у Санкт Петерсбургу, и надам се да ћу већ буквално сутра многе од вас видети у нашој северној престоници.

Да подвучем, свесни смо колико је компликован иновациони пут развоја, који је за себе одабрала наша земља, - он није једноставан ни за толико моћну економску државу као што је Немачка, - и заинтересовани смо за продубљивање научно техничке кооперације, сарадњу у образовању, у сфери подршке малог и средњег предузетништва и, наравно, такође у раду великих компанија.

У основу наше делатности у економици ће и даље бити доследно систематско побољшање пословне климе и укидање вишка административних баријера, спас од корупције, која је један јако озбиљан проблем у нашој земљи, максимална подршка малог бизниса (моје прве одлуке су биле посвећене баш тим питањима) и, наравно, јачање улоге права и закона у друштву и држави, стварање ефикасног независног и судбеног система.

Сада активо радимо на тим компликованим и за нас јако важним задацима. Да поновим, њихов развој је повезан са напредовањем права – права, које служи заштити интереса људи, брани њихову част и достојанство.

Предлажем да размислимо о заједничким пројектима у наведеним сферама. Један од тих могућих пројеката – узајамно стажирање правника, судија. Друго – заједничке програме припреме ефикасних чиновника. База је, уз пут, - искуство десетогодишњег немачког доприноса Председничком програму обуке кадрова управе. Да нагласим, за тај период је Русија добила око три и по хиљаде стручњака. А од 2006. године 100 немачких стажера сваке године повећавају код нас своју квалификацију у сфери руско-немачке кооперације.

Такви кадрови су јако тражени у руским регионима. А с обзиром на њихово спајање долази до нових перспектива сарадње са федералним земљама Немачке. Неопходно је учити да се контактира јединственим језиком, као што например то успешно урадили Санкт-Петерсбург, Новгородска, Калининградска, Калушка области и одговарајуће земље Немачке.

Осим тога, заинтересовани смо за наставак практичне сарадње у најважнијим проблемима глобалног развоја. Русија и даље подржава напоре Немачке по наставку сарадње ЕУ у области климе, укључујући и смањење избацивања угљеника у атмосферу. Отворени смо и за дијалог по целом комплексу тема заштите животне средине, укључујући проблем Арктика. Уз пут речено, данас у многим земљама света, укључујући Русију и Немачку, обележава се Међународни дан заштите животне средине. Осим тога у нашој земљи заправо данас се први пут обележава Дан еколога. И, користећи прилику, хтео бих да честитам свима, који се том баве. Буквално сам такође пре два дана одржао један састанак тим поводом, и била је потписана специјална Уредба, која се тиче налога у сфери екологије.

Поштовани даме и господо, током задњих 6 година је робна размена између Русије и Немачке порасла 4 пута. Она је прошле године била рекордна, премашила је 52 милијарде долара. ФРН је за Русију основни испоручилац увозних производа, од чега је 90% - машине, опрема, металски производи. И наредних година заправо наша земље ће за Немачку постати кључни после САД увозник, по том показатељу ћемо превазићи чак и Кину. Немачка и Русија су између лидера по обиму реалних инвестиција, које већ износе 28 милијарда еура.

За нас су очигледне и велике перспективе заједничких пројеката руских и немачких научника. И у томе посебан значај добијају питања увођења примењених открића и ефикасног коришћења заједничке интелектуалне својине.

На младим генерацијама наших земаља је да настављају руско-немачку сарадњу, да га обогате са новим иницијативама. И ви добро познајете, да су већ одавно омладински контакти постали ослонац у нашим пословима. Као што је писао песник и мислилац Шилер, „човек расте онако колико расте његови циљеви“.

Све оно што ми данас дајемо младима, природно ће се нама вратити сутра. Убеђен сам да наш допринос њиховом образовању, развоју интелекта, талента, духовног богатстава – све је то допринос прогресу и сигурној будућности и два наша народа, и Европе у целини.

Још један од очигледних резерви зближавања су наши суграђани, пре свега руски Немци. Њихово мишљење и посебан поглед на развој наших односа – то је нека врста „лакмусове хартије“ руско-немачке сарадње, која, уз пут, помаже да се ослободи од баналних стереотипа.

У вези са тим мени много импонује идеја модернизације наших хуманитарних веза. Наравно да наши приступи томе треба да се разрађују заједно и да се ослањају пре свега на друштвену подршку, интерес медија, инфраструктуру наших међурегионалних и међуконфесионалних веза.

Поштовани колеге, овде у Берлину се осећа колико су се ту испреплетале историја и савременост, сећање на прошлост и виђење будућности. Берлин је један град, о којем у Русији зна сваки, и доста Руса имају овде своја омиљена места.

Данашњи Берлин је један живи, узбудљиви и усмерени ка будућности град. Уз пут, тиме личи на Москву, која такође има своју специфичност, своју динамику, своју енергију. И овде се посебно осећа да историја нас спаја, а не дели. Убеђен да никад неће изгубити они, који су свесни те истине.

Хвала.