Русија је признала независност Јужне Осетије и Абхазије, будући свесна своје одговорности за обезбеђивање опстанка њихових братских народа пред агресивним, шовинистичким курсом Тбилисија.
У основи тог курса је објављени 1989. године слоган З.Гамсахурдија „Грузија за Грузијанце“, који је он покушавао да реализује 1992.године, када је укинуо аутономне формације на грузијској територији и бацио грузијске трупе на јуриш Сухумија и Цхинвалија са циљем да се утврди вршено безакоње. Већ тада је у Јужној Осетији био извршен геноцид. Осетини су били изложени уништавању и масовном протеривању.
Захваљујући самопожртвованим акцијама народа, који су устали против агресора, и напорима Русије успело да се прекине крвопролиће, да се потпише споразум о прекиду ватре, да се створе механизме за одржавање мира и разматрање свих аспеката регулисања.
1992.године у Јужној Осетији, а 1994.године у Абхазији су биле створене мировне снаге, формиране структуре за помоћ јачању поверења уз посредовање Русије, решавање задатака социјално-економске обнове и питања политичког статуса. Ти кораци су били подржани од стране УН и ОЕБС, који су се прикључили раду одговарајућих механизма, послали су своје посматраче у зоне конфликата.
Мировни и преговарачки механизми не без компликација, али ипак су радили, помагали су зближавање ставова, постизање конкретних договора.
Али реално појављивање перспектива је било прецртано након тога, када је крајем 2003.године власт у Грузији на „револуционарни“ начин зграбио М.Саакашвили, који је одмах почео да прети силовним решењем јужноосетинског и абхаског проблема.
Већ у мају 2004.године у зону грузино-осетинског конфликта били уведене јединице специјалаца и унутрашњих снага МУП Грузије, а у августу Цхинвали је био подвргнут артиљеријској ватри, предузет покушај његовог освајања. Уз активно посредовање Русије премијер Грузије З.Жванија и руководиоц Јужне Осетије Е.Кокојти су потписали протокол о прекиду ватре, а у новембру 2004.године – документ о путевима нормализације односа на основу приступа у етапама.
Након загонетне смрти разумног државног функционера З.Жваније у фебруару 2005.године М.Саакашвили се категорично одрекао свих договора.
То се тицало и његовог односа према абхаском регулисању, у основу којег је био потписани 14.маја 1994.године у Москви Споразум о прекиду ватре и раздвајању снага. У складу са тим споразумом у зони грузино-абхаског конфликта су биле размештене колективне снаге по одржавању мира. Такође је била створена Мисија УН по посматрању у Грузији. Формирана Група пријатеља Генералног секретара УН по Грузији.
Када је 2006. године прекршивши све споразуме и одлуке УН увео у Верхње Кодоре грузијски војни контингент, М.Саакашвили је осујетио напредак у процесу регулисања, који се појавио у оквиру тих механизама, укључујући реализацију договора В.Путина и Е.Шеварнадзе од марта 2003.године о заједничком раду над повратком избеглица и отварањем железничког саобраћаја Сочи-Тбилиси.
Настављајући отворено игнорисати обавезе Грузије и договоре у оквиру УН и ОЕБС, М.Саакашвили је створио марионетске административне структуре за Абхазију и Јужну Осетију са циљем да дефинитивно сахрани процес преговора.
Све ове године владања М.Саакашвилија су биле обележене његовом апсолутном неодговорношћу, непрекидним провокацијама и инсценирањима у зонама конфликата, нападима на руске мировњаке, понижавајућим односом према демократски изабраним руководиоцима Абхазије и Јужне Осетије.
Од тренутка када се почетком 1990-х година због деловања Тбилисија разбуктали абхаски и јужноосетински конфликти, Русија је радила све могуће ради помоћи њиховом решавању, полазећи од признавања територијалног интегритета Грузије. Русија је заузела такав став без обзира на то да је током проглашења независности Грузије било је прекршено право Абхазије и Јужне Осетије на самоопредељење. У складу са Законом СССР „О реду решавања питања, везаних за излазак савезне републике из СССР“ аутономне формације у саставу савезних република су поседовале право да самостално решавају питања о свом постојању у Савезу и свом државно-правном статусу у случају изласка те републике из СССР. Грузија је спречила Абхазију и Јужну Осетију у коришћењу тог права.
Русија је ипак доследно се придржавала своје линије, поштено испуњавала своје мировне и посредничке функције, тежила је да помаже постизање мирних договора, испољавала уздржљивост и стрпљење пред провокацијама. Ми нисмо променили свој став чак ни после једностраног проглашења независности Косова.
После агресивног напада на Јужну Осетију у ноћи уочи 8.августа 2008.године, који је изазвао бројне људске жртве, укључујући мировњаке и друге руске држављане, припремајући сличну акцију против Абхазије М.Саакашвили сам је отписао територијални интегритет Грузије. Стално користећи грубу војну снагу против народа, које је он хтео према његовим речима да види у саставу своје државе, М.Саакашвили није њима оставио другог избора, осим да обезбеђују своју безбедност и право на опстанак кроз самоопредељење у својству независних држава.
Једва да М.Саакашвили није схватао, какве последице за грузијску државу ће имати покушај силовног решења југоосетинског и абхаског проблема. Још у фебруару 2006.године у једном интервју он је изјавио:“Нећу дати налог о спровођењу војне операције. Не желим да гину људи, зато што крв на Кавказу – није то чак ни за деценије, то је за векове“. Тако да је он знао, за шта се одлучио.
Не сме да се не спомене и улога, коју су одиграли они, који су свих ових година попуштавали милитаристском режиму, испоручивали њему офанзивна наоружања у кршење правила ОЕБС и Европске Уније, одговарали га од прихватања обавеза око непримени силе и стварали код њега комплекс некажњености, између осталог и према његовим ауторитарним акцијама по гушењу другачијег мишљења унутар Грузије. Знамо, да на одређеним етапама спољни покровитељи су покушавали да уздрже М.Саакашвилија од непромишњених војних авантура, али он је очигледно отказао било коју контролу. Забрињава да нису сви успели да дођу до објективних закључака у вези са агресијом. Наде на реализацију заједничке иницијативе председника Русије и Француске од 12.августа 2008.године, које су биле појавиле, брзо су нестале, када је Тбилиси у суштини одбацио ту иницијативу, а браниоци М.Саакашвилија су одиграли како он свира. Више од тога, у САД и неким европским престоницама обећавају М.Саакашвилију заштиту од стране НАТО, позивају на ренаоружавање тбилиског режима и већ почињу испоруке нових партија оружја. Ово је директан позив на нове авантуре.
Узимајући у обзир захтев југоосетинског и абхаског народа, парламената и председника две републике, мишљење народа Русије и став оба дома Федералне Скупштине, Председник Руске Федерације је донео одлуку о признању независности Јужне Осетије и Абхазије и о потписивању са њима договора о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи.
Током доношења те одлуке руска страна се ослањала на ставове Повеље УН, Хелсиншког завршног акта, других основних међународних докумената, укључујући Декларацију 1970.године о принципима међународног права, који се тичу пријатељских односа између држава. Неопходно је нагласити, да у складу са том декларацијом свака држава мора да се уздржава од било којих насилних акција, које одузимају народима њихово право на самоопредељење, слободу и независност, да поштује у својим активностима принцип равноправности и самоопредељења народа и да има владе, које представљају цео народ са те територије. Нема никаквих сумњи да режим М.Саакашвили никако не одговара тим високим стандардима, успостављеним међународном заједницом.
Русија, која гаје искрена осећања пријатељства и симпатија према грузијском народу, сигурна је да ће он раније или касније добити вредне руководиоце, који ће успети да истинито брину о својој земљи и развијају узајамно поштовање, равноправне, добросуседске односе са свим народима Кавказа. Русија ће бити спремна да томе помаже свим могућностима.
