Svoj potez, koji će izazvati najveće tektonske promene i poremećaje na relaciji Rusija - Zapad od završetka hladnog rata, ruski predsednik je svojim sunarodnicima obrazložio ovako:
„Poštovani građani Rusije!
Vi, nema sumnje, znate za tragediju Južne Osetije. Gruzijska armija je noću izbombardovala glavni grad Osetije, Chinvali, što je dovelo do pogibije stotina naših mirnih građana. Izginuli su i ruski mirotvorci, koji su do kraja ispunjavali svoj dug da zaštite žene, decu i starce.
Rukovodstvo Gruzije je time prekršilo Povelju UN, svoje obaveze iz međunarodnih sporazuma i, uprkos zdravom smislu, započelo oružani konflikt čije žrtve su postali mirni ljudi. Ista sudbina čekala je i Abhaziju. Tbilisi je, očito, računao na blickrig koji bi međunarodnu zajednicu suočio sa svršenim činom. Izabrao je najnečovečniji način da dođe do cilja - da južnu Osetiju uključi u sastav Gruzije po cenu uništavanja celog naroda.
To uopšte nije bio prvi takav pokušaj. Predsednik Gruzije Gamsahurdija - isturivši 1991. krilaticu „Gruzija za Gruzine“, a udubite se samo malo u te njegove reči - naredio je juriš na Suhumi (glavni grad Abhazije) i Chinvali. To je dovelo do hiljada poginulih, desetina hiljada izbeglica, razaranja naselja. Rusija je bila ta koja je u to vreme zaustavila istrebljivanja abhaskog i osetiskog naroda. Naša zemlja je tada bila posrednik i mirotvorac, radeći na političkom regulisanju konflikta. Pri tom smo uvek delovali polazeći od teritorijalne celovitosti Gruzije.
Gruzijsko rukovodstvo je, međutim, izabralo drugi put. Pošlo je na rušenje pregovornog procesa, ignorisanje već dostignutih dogovora, političke i vojne provokacije, napade na mirotvorce - svim tim grubo kršeći režim u zonama konflikta koji je ustanovljen pri podršci UN i Oebsa. Rusija je demonstrirala suzdržanost i strpljenje. Više puta smo apelovali da se sukobljene strane vrate za pregovarački sto i nismo od te svoje pozicije odstupali čak ni posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Ali, naši uporni predlozi Gruziji da sa Abhazijom i Južnom Osetijom zaključi sporazume o neprimenjivanju sile - ostali su bez odgovora. Nažalost, te naše zahteve ignorisali su i u NATO, čak i u Ujedinjenim nacijama.
Sada je sve postalo jasno: mirno razrešavanje konflikata uopšte nije ni bilo u planovima Tbilisija. Rukovodstvo Gruzije se metodično spremalo za rat, a politička i materijalne podrška njenih spoljnih pokrovitelja samo je učvršćivala u Tbilisiju osećanje sopstvene nekažnjivosti.
Noću 8. avgusta 2008. u Tbilisiju su napravili svoj konačni izbor. Sakašvili je izabrao genocid za rešavanje svojih političkih zadataka. Time je on svojom rukom precrtao sve nade na mirni suživot Osetina, Abhaza i Gruzina u jednoj državi. Narodi Južne Osetije i Abhazije više puta su na referendumima glasali za nezavisnost svojih republika. Mi shvatamo da oni - posle svega što se dogodilo Chinvaliju i što se planiralo i za Abhaziju - imaju pravo da svoju sudbinu rešavaju sami.
Predsednici Južne Osetije i Abhazije, oslanjajući se na rezultate tih referenduma i odluke svojih parlamenata, obratili su se Rusiji sa molbom da prizna državni suverenitet Južne Osetije i Abhazije. Savet Federacije i Državna duma glasanjem su podržali te njihove molbe. Polazeći od stvorene situacije, bilo je neophodno doneti odluku. Poštujući slobodno izraženu volju osetiskog i abhaskog naroda, rukovodeći se odredbama Povelje UN, Deklaracijom iz 1970. godine o principima međunarodnog prava koje se tiču prijateljskih odnosa među državama, Helsinškim zaključnim aktom iz 1975. godine, kao i drugim osnovnim međunarodnim dokumentima - ja sam potpisao ukaze kojima Ruska Federacija priznaje nezavisnost Južne Osetije i nezavisnost Abhazije. Rusija apeluje na druge države da slede ovaj njen primer. Izbor nije bio lak, ali je to bila jedina mogućnost da se sačuvaju životi ljudi.“
26.август 2008.године
