НЕМА КОЗАКА БЕЗ ОТАЏБИНЕ НИТИ РУСИЈЕ БЕЗ КОЗАКА

Живот за „родну груду”

Историја Русије незамислива је без козаштва. Култура, обичаји, традиција тог специфичног „народа” неодвојиви су од прошлости и будућности земље. Козаци су увек и вером и правдом служили Отаџбини, били пример војничке вештине и части, вековима су доказивали своју оданост идеалима хришћанског морала, верност обичајима и традицији православља.

Козаштво се формирало на јужној и југоисточној периферији руске државе из редова сељака који су се противили угњетавању. По обалама Дона, Волге, Дњепра, Терека, Аика на Уралу настале су козачке заједнице које су за кратко време освојиле огромне територије све до Црног и Каспијског мора и до Кавкаских планина. Козаци су помагали освајачима пољопривредног земљишта у Сибиру и на Далеком истоку.

Почетком 20. века у Русији је постојало 12 козачких армија: Донска, Кубањска, Терска, Астрахањска, Уралска, Оренбуршка, Семиреченска, Сибирска, Забајкалска, Амурска, Усуријска, Јенисејска и Јакутски козачки пук. Године 1916. у руској империји козаштво је бројало четири милиона и 434 хиљаде људи, од чега је 480 хиљада служило у војсци. Национални састав козаштва био је разнолик – чинили су га Украјинци, Татари, Башкирци, Калмици, народи Кавказа, Казахстанци, Бурјати, Јакути и многи други народи Русије. У совјетској Русији козачке формације су укинуте 1917. године. Препород козаштва у Руској Федерацији започео је 26. априла 1992. године после усвајања Закона РСФСР о рехабилитацији репресираних народа и Указа председника Руске Федерације од 15. јуна 1992. године о мерама у правцу реализације Закона РФ о рехабилитацији репресираних народа, који се односи на козаштво.

У децембру 2005. председник Русије Владимир Путин потписао је федерални Закон о државној служби руског козаштва, којим се регулишу правне и организационе основе ангажовања руског козаштва у државној служби, поред осталог, државно-цивилној, војној, правозаштитној и општинској.

За историјско памћење козаштва карактеристичне су представе о општој историјској судбини, сродности свих козачких војних формација, јединственом начину живота који је настајао у време „предака”. Другим по значају могли бисмо навести представе о личној слободи сваког козака и потпуној независности војске у целини. Традиционална организација војске и њена управа доживљавани су као гаранција свеопште једнакости, услов слободе и безбедности чланова заједнице. Посебно место у самосвести козаштва заузимају представе о традицијама, међу којима су слободољубивост, оданост војничкој дужности, узајамна помоћ у различитим сферама делатности, физичко и морално здравље, толеранција вероисповести и друго. Главни смисао постојања козаци су сагледавали у служењу Отаџбини, које је раније, из низа историјских и политичких разлога доживљавано пре свега као служење цару, а сада се везује за шефа државе.

Козацима је био својствен и посебан однос према „родној груди”. Према светој вишевековној традицији, козаке је уједињавала застава, а одлуке козачког Круга сматрале су се неважећим уколико су донесене у одсуству свештеника, у одсуству Савета почасних стараца или нису одобрене од тог савета. Ако свештеник обнажи главу или напусти Круг, онда се Круг сматра неважећим, као и његове одлуке. Уколико старци изразе сумњу поводом било које одлуке, она се сместа анулира и сматра неважећом. И та одлука не само да се не примењује него се на њу никада више не враћа. Уколико старци напусте Круг пре његовог окончања, онда се Круг, као и у случају са свештеником, сматра неважећим. Одлуке свештеника и стараца не подлежу разматрању.

Старци су обављали улогу неговатеља козачких обичаја и традиција и поштовање према њима било је безгранично. Непоштовање према старцу сматрано је као издаја козачких идеала и сурово је кажњавано. Ни у ком случају није се смело уплитати у разговор старијих. Без одобрења стараца ни атаман није смео да седне у столицу, а омладина уопште није седела у присуству стараца. Пред њима су омладинци и војници стајали у ставу мирно, без капа на глави.

У козачким породицама за столом се први послуживао најстарији члан. Хлеб је секао искључиво домаћин породице, а отац је могао да казни одрасле синове чак ако су они имали и унуке. Сам начин живота козака, традиција и обичаји доприносили су да се код младог нараштаја развија осећање поштовања према старијима, према онима који су познавали све суптилности џигита, борбе прса у прса и који су умели да користе све врсте оружја.